BANAĆANI PRVI U SRBIJI DOBILI PRUGU
Decembar 1847. Železnička stanica u Segedinu. U voz za Beč ukrcavaju se dva putnika - imućni Belocrkvanin Georg Radulović i Alojz Lorenc, industrijalac, koji se godinu ranije vratio iz prestonice Austrijskog carstva sa zlatnom medaljom za svilu. Iako ne putuju prvi put, sada sa posebnom pažnjom zagledaju unutrašnjost vagona. Vrhovima prstiju dodiruju inventar i sa mnogo planova sedaju u mekana, tapacirana sedišta od pliša u vagonu prve klase. Krenuli su u Beč da svojim uticajem potegnu veze u “najvišim forumima” da se izmeni već doneta odluka o putanji prve pruge u jugoistočnoj Evropi, te da takvi vozovi, iako to nije bilo predviđeno, prolaze i kroz njihovu Belu Crkvu.
U vreme kada u Bugarskoj, Grčkoj i Albaniji nije ni postojao termin
“železnica”, a kamoli pruga, belocrkvanska vlast je po svaku cenu želela
da se klaparanje vozova čuje i u njihovoj varoši. Svesni svih prednosti
koje železnica donosi, insistirali su, čak, i da to bude putnička
pruga, a ne samo rudarska, kao što je austrijska vlast prvobitno
planirala. Toliko su bili uporni, da im je iz Beča svojevremeno stigao i
dopis u kom im je poručeno da više ne dosađuju, ali ni tada nisu
odustali.
- S obzirom na to da je zamišljena kao pruga kojom će se ugalj iz rumunskog rudnika prevoziti do luke Bazjaš na Dunavu, za potrebe tadašnjeg Dunavskog parobrodarskog društva, šine nije trebalo da prođu kroz Belu Crkvu. Nekoliko kilometara kraća prečica od Crvene Crkve do Vračev Gaja pojeftinila bi gradnju, a istovremeno bi pojednostavila i nadmudrivanje i pogađanje sa belocrkvanskim vinogradarima oko cene za eksproprijaciju zemljišta - upoznaje nas Željko Komarica, iz Istorijskog arhiva u Beloj Crkvi.
Istina, tamošnji vinogradari su žestoko negodovali zato što je za potrebe železnice trebalo da se odreknu delova svojih vinograda. Ali, članovi gradskog saveta nisu se previše obazirali na njihova gunđanja. Beloj Crkvi je pruga bila potrebna, pa makar se poklanjalo zemljište kojim će ona proći!
ROTŠILDOV UGOVOR
Krajem 1854. godine, posle zvaničnog puštanja pruge u rad, novi vlasnik rudnika uglja u Rumuniji i železnice postala je bankarska porodica Rotšild. Njihovo akcionarsko društvo je tokom 1855. sklopilo ugovor o proširenju pruge. Tri godine kasnije, putnici su iz Bele Crkve vozom mogli da stignu direktno do Segedina, odakle su se dalje ukrcavali u vozove do Pešte i Beča.
- Običnom svetu nove mogućnosti, koje nudi železnica, nisu značile mnogo. Novca za švrćkanja po Beču nisu imali, a ni poslovi im nikad nisu domašili dalje od trećeg sela. Železnicom bi jedino, kad se carevi zaigraju rata, brže stizali do frontova negde u tuđini, a za tim nisu žudeli - objašnjava Komarica.
- S druge strane, bila je to šansa za poslovne ljude, trgovce i preduzetnike, da sklapaju nove poslove u vezi sa samom izgradnjom pruge, ali i da usled olakšanog transporta prošire tržište i dođu do konkurentnijih cena i redovnijih isporuka. Zato su se na sve načine borili da ih pruga ne mimoiđe.
Da li su Georg Radulović i Alojz Lorenc, kao izaslanici belocrkvanskog komuniteta, uspeli u svojoj nameri, ne zna se pouzdano. Tek nakon nekoliko meseci od njihove posete Beču, u Belu Crkvu je stigao akt, u kom je najavljeno da će inženjer Karl Bah doći u tu varošicu, kako bi preprojektovao prugu. Tako i bi, pa je najstarija pruga na tlu današnje Srbije i Rumunije ubrzo dobila konačnu trasu, dugu 63,5 kilometara: Oravica - Jasenovo - Crvena Crkva - Bela Crkva - Vračev Gaj - Sokolovac - Bazjaš.
Izgradnju je usporilo izbijanje Košutove revolucije 1848. Tek dve godine kasnije, po njenom okončanju, u Beloj Crkvi su počele da se krče šume, a zemlja poravnava. Kubikaši (fizikalci koji su plaćeni po kubiku iskopane zemlje) nagrnuše sa svih strana. Po naređenju grofa Sečenjija, ministra u tadašnjoj vladi, pruga se užurbano gradila, kako bi se i najudaljeniji krajevi zemlje, kao žile kucavice, povezali sa Peštom.
- Pruga propusti prvi voz odmah po Preobraženju, preobrazivši i sav život ovog kraja. Od tog 20. avgusta 1854. više ništa nije bilo isto. Pisak lokomotive prestravljivao je stoku, a para iz mašine zabrinjavala ljude: možda je otrovna! Sve to je opominjalo ratare, zanatlije i trgovce da im je na prag došao silan takmac u borbi za napredak i opstanak - dodaje Komarica.
Na Vračeve, Kozmu i Damjana, 1856. krenuše prugom i putnički vozovi, a godinu kasnije, kod sela Jasenovo, povezaše se šine sa novosagrađenom prugom od Segedina, preko Temišvara i Vršca. Redom vožnje iz 1857. predviđeno je da se od Bele Crkve do Beča stigne za samo 24 sata.
Vek i po kasnije, kroz ovu varošicu više ne klaparaju vozovi. Neki novi Georg Radulović i Alojz Lorenc nisu se izborili (a, možda, nisu ni pokušavali) da najstarija pruga, a samim tim i najstarija železnička stanica u nas, ne ostane bez vozova, kad su onomad masovno zatvarali nerentabilne pružne pravce u Vojvodini. Šine su sada zarasle u korov, a zgrada stanice je propala. Ponekad, a to je možda dvaput godišnje, njome protutnji voz “Romantika”, da podseti Belocrkvane da se u njihovu varošicu nekada i vozovima moglo doći.
Redom vožnje iz 1857. predviđeno je da se od Bele Crkve do Beča stigne za samo 24 sata
ŽELEZNICA ZAMENILA UMORNE KONjE
PRVI dokument u belocrkvanskom Istorijskom arhivu koji pominje tada buduću prugu, datira iz 1846. Naizgled bizarno prepucavanje oko toga ko je dužan da popravi put koji se iz sela Kruščica spušta u Belu Crkvu, otkrilo je da su se još tada pravili planovi za gradnju železnice.
- U to vreme je i po hiljadu zaprežnih kola, natovarenih ugljem, svakodnevno defilovalo kroz Belu Crkvu, na putu od rudnika do dunavske luke Bazjaš, koji se danas nalaze na teritoriji Rumunije. Od siline tereta, sedamdesetak kilometara dug put je bio izlokan, a umorni konji s naporom su se upinjali da iščupaju točkove iz gliba. Trebalo je put popraviti, ali se postavilo pitanje isplati li se bacati novac na popravku kada se već prave planovi za gradnju pruge - priča Željko Komarica iz Istorijskog arhiva.
Uspešni industrijalci potegnuli debele veze da bi svoju varoš 1854. upisali u železničku kartu jugoistočne Evrope. Trgovci i zanatlije trljali ruke, a pisak plašio stoku
Decembar 1847. Železnička stanica u Segedinu. U voz za Beč ukrcavaju se dva putnika - imućni Belocrkvanin Georg Radulović i Alojz Lorenc, industrijalac, koji se godinu ranije vratio iz prestonice Austrijskog carstva sa zlatnom medaljom za svilu. Iako ne putuju prvi put, sada sa posebnom pažnjom zagledaju unutrašnjost vagona. Vrhovima prstiju dodiruju inventar i sa mnogo planova sedaju u mekana, tapacirana sedišta od pliša u vagonu prve klase. Krenuli su u Beč da svojim uticajem potegnu veze u “najvišim forumima” da se izmeni već doneta odluka o putanji prve pruge u jugoistočnoj Evropi, te da takvi vozovi, iako to nije bilo predviđeno, prolaze i kroz njihovu Belu Crkvu.
U vreme kada u Bugarskoj, Grčkoj i Albaniji nije ni postojao termin “železnica”, a kamoli pruga, belocrkvanska vlast je po svaku cenu želela da se klaparanje vozova čuje i u njihovoj varoši. Svesni svih prednosti koje železnica donosi, insistirali su, čak, i da to bude putnička pruga, a ne samo rudarska, kao što je austrijska vlast prvobitno planirala. Toliko su bili uporni, da im je iz Beča svojevremeno stigao i dopis u kom im je poručeno da više ne dosađuju, ali ni tada nisu odustali.
- S obzirom na to da je zamišljena kao pruga kojom će se ugalj iz rumunskog rudnika prevoziti do luke Bazjaš na Dunavu, za potrebe tadašnjeg Dunavskog parobrodarskog društva, šine nije trebalo da prođu kroz Belu Crkvu. Nekoliko kilometara kraća prečica od Crvene Crkve do Vračev Gaja pojeftinila bi gradnju, a istovremeno bi pojednostavila i nadmudrivanje i pogađanje sa belocrkvanskim vinogradarima oko cene za eksproprijaciju zemljišta - upoznaje nas Željko Komarica, iz Istorijskog arhiva u Beloj Crkvi.
Istina, tamošnji vinogradari su žestoko negodovali zato što je za potrebe železnice trebalo da se odreknu delova svojih vinograda. Ali, članovi gradskog saveta nisu se previše obazirali na njihova gunđanja. Beloj Crkvi je pruga bila potrebna, pa makar se poklanjalo zemljište kojim će ona proći!
ROTŠILDOV UGOVOR
Krajem 1854. godine, posle zvaničnog puštanja pruge u rad, novi vlasnik rudnika uglja u Rumuniji i železnice postala je bankarska porodica Rotšild. Njihovo akcionarsko društvo je tokom 1855. sklopilo ugovor o proširenju pruge. Tri godine kasnije, putnici su iz Bele Crkve vozom mogli da stignu direktno do Segedina, odakle su se dalje ukrcavali u vozove do Pešte i Beča.
- Običnom svetu nove mogućnosti, koje nudi železnica, nisu značile mnogo. Novca za švrćkanja po Beču nisu imali, a ni poslovi im nikad nisu domašili dalje od trećeg sela. Železnicom bi jedino, kad se carevi zaigraju rata, brže stizali do frontova negde u tuđini, a za tim nisu žudeli - objašnjava Komarica.
- S druge strane, bila je to šansa za poslovne ljude, trgovce i preduzetnike, da sklapaju nove poslove u vezi sa samom izgradnjom pruge, ali i da usled olakšanog transporta prošire tržište i dođu do konkurentnijih cena i redovnijih isporuka. Zato su se na sve načine borili da ih pruga ne mimoiđe.
Da li su Georg Radulović i Alojz Lorenc, kao izaslanici belocrkvanskog komuniteta, uspeli u svojoj nameri, ne zna se pouzdano. Tek nakon nekoliko meseci od njihove posete Beču, u Belu Crkvu je stigao akt, u kom je najavljeno da će inženjer Karl Bah doći u tu varošicu, kako bi preprojektovao prugu. Tako i bi, pa je najstarija pruga na tlu današnje Srbije i Rumunije ubrzo dobila konačnu trasu, dugu 63,5 kilometara: Oravica - Jasenovo - Crvena Crkva - Bela Crkva - Vračev Gaj - Sokolovac - Bazjaš.
Izgradnju je usporilo izbijanje Košutove revolucije 1848. Tek dve godine kasnije, po njenom okončanju, u Beloj Crkvi su počele da se krče šume, a zemlja poravnava. Kubikaši (fizikalci koji su plaćeni po kubiku iskopane zemlje) nagrnuše sa svih strana. Po naređenju grofa Sečenjija, ministra u tadašnjoj vladi, pruga se užurbano gradila, kako bi se i najudaljeniji krajevi zemlje, kao žile kucavice, povezali sa Peštom.
- Pruga propusti prvi voz odmah po Preobraženju, preobrazivši i sav život ovog kraja. Od tog 20. avgusta 1854. više ništa nije bilo isto. Pisak lokomotive prestravljivao je stoku, a para iz mašine zabrinjavala ljude: možda je otrovna! Sve to je opominjalo ratare, zanatlije i trgovce da im je na prag došao silan takmac u borbi za napredak i opstanak - dodaje Komarica.
Na Vračeve, Kozmu i Damjana, 1856. krenuše prugom i putnički vozovi, a godinu kasnije, kod sela Jasenovo, povezaše se šine sa novosagrađenom prugom od Segedina, preko Temišvara i Vršca. Redom vožnje iz 1857. predviđeno je da se od Bele Crkve do Beča stigne za samo 24 sata.
Železnička stanica u Beloj Crkvi, najstarija u zemlji Foto iz arhive Željka Komarice
Vek i po kasnije, kroz ovu varošicu više ne klaparaju vozovi. Neki novi Georg Radulović i Alojz Lorenc nisu se izborili (a, možda, nisu ni pokušavali) da najstarija pruga, a samim tim i najstarija železnička stanica u nas, ne ostane bez vozova, kad su onomad masovno zatvarali nerentabilne pružne pravce u Vojvodini. Šine su sada zarasle u korov, a zgrada stanice je propala. Ponekad, a to je možda dvaput godišnje, njome protutnji voz “Romantika”, da podseti Belocrkvane da se u njihovu varošicu nekada i vozovima moglo doći.
Redom vožnje iz 1857. predviđeno je da se od Bele Crkve do Beča stigne za samo 24 sata.
ŽELEZNICA ZAMENILA UMORNE KONjE
PRVI dokument u belocrkvanskom Istorijskom arhivu koji pominje tada buduću prugu, datira iz 1846. Naizgled bizarno prepucavanje oko toga ko je dužan da popravi put koji se iz sela Kruščica spušta u Belu Crkvu, otkrilo je da su se još tada pravili planovi za gradnju železnice.
- U to vreme je i po hiljadu zaprežnih kola, natovarenih ugljem, svakodnevno defilovalo kroz Belu Crkvu, na putu od rudnika do dunavske luke Bazjaš, koji se danas nalaze na teritoriji Rumunije. Od siline tereta, sedamdesetak kilometara dug put je bio izlokan, a umorni konji s naporom su se upinjali da iščupaju točkove iz gliba. Trebalo je put popraviti, ali se postavilo pitanje isplati li se bacati novac na popravku kada se već prave planovi za gradnju pruge - priča Željko Komarica iz Istorijskog arhiva.
- S obzirom na to da je zamišljena kao pruga kojom će se ugalj iz rumunskog rudnika prevoziti do luke Bazjaš na Dunavu, za potrebe tadašnjeg Dunavskog parobrodarskog društva, šine nije trebalo da prođu kroz Belu Crkvu. Nekoliko kilometara kraća prečica od Crvene Crkve do Vračev Gaja pojeftinila bi gradnju, a istovremeno bi pojednostavila i nadmudrivanje i pogađanje sa belocrkvanskim vinogradarima oko cene za eksproprijaciju zemljišta - upoznaje nas Željko Komarica, iz Istorijskog arhiva u Beloj Crkvi.
Istina, tamošnji vinogradari su žestoko negodovali zato što je za potrebe železnice trebalo da se odreknu delova svojih vinograda. Ali, članovi gradskog saveta nisu se previše obazirali na njihova gunđanja. Beloj Crkvi je pruga bila potrebna, pa makar se poklanjalo zemljište kojim će ona proći!
ROTŠILDOV UGOVOR
Krajem 1854. godine, posle zvaničnog puštanja pruge u rad, novi vlasnik rudnika uglja u Rumuniji i železnice postala je bankarska porodica Rotšild. Njihovo akcionarsko društvo je tokom 1855. sklopilo ugovor o proširenju pruge. Tri godine kasnije, putnici su iz Bele Crkve vozom mogli da stignu direktno do Segedina, odakle su se dalje ukrcavali u vozove do Pešte i Beča.
- Običnom svetu nove mogućnosti, koje nudi železnica, nisu značile mnogo. Novca za švrćkanja po Beču nisu imali, a ni poslovi im nikad nisu domašili dalje od trećeg sela. Železnicom bi jedino, kad se carevi zaigraju rata, brže stizali do frontova negde u tuđini, a za tim nisu žudeli - objašnjava Komarica.
- S druge strane, bila je to šansa za poslovne ljude, trgovce i preduzetnike, da sklapaju nove poslove u vezi sa samom izgradnjom pruge, ali i da usled olakšanog transporta prošire tržište i dođu do konkurentnijih cena i redovnijih isporuka. Zato su se na sve načine borili da ih pruga ne mimoiđe.
Da li su Georg Radulović i Alojz Lorenc, kao izaslanici belocrkvanskog komuniteta, uspeli u svojoj nameri, ne zna se pouzdano. Tek nakon nekoliko meseci od njihove posete Beču, u Belu Crkvu je stigao akt, u kom je najavljeno da će inženjer Karl Bah doći u tu varošicu, kako bi preprojektovao prugu. Tako i bi, pa je najstarija pruga na tlu današnje Srbije i Rumunije ubrzo dobila konačnu trasu, dugu 63,5 kilometara: Oravica - Jasenovo - Crvena Crkva - Bela Crkva - Vračev Gaj - Sokolovac - Bazjaš.
Izgradnju je usporilo izbijanje Košutove revolucije 1848. Tek dve godine kasnije, po njenom okončanju, u Beloj Crkvi su počele da se krče šume, a zemlja poravnava. Kubikaši (fizikalci koji su plaćeni po kubiku iskopane zemlje) nagrnuše sa svih strana. Po naređenju grofa Sečenjija, ministra u tadašnjoj vladi, pruga se užurbano gradila, kako bi se i najudaljeniji krajevi zemlje, kao žile kucavice, povezali sa Peštom.
- Pruga propusti prvi voz odmah po Preobraženju, preobrazivši i sav život ovog kraja. Od tog 20. avgusta 1854. više ništa nije bilo isto. Pisak lokomotive prestravljivao je stoku, a para iz mašine zabrinjavala ljude: možda je otrovna! Sve to je opominjalo ratare, zanatlije i trgovce da im je na prag došao silan takmac u borbi za napredak i opstanak - dodaje Komarica.
Na Vračeve, Kozmu i Damjana, 1856. krenuše prugom i putnički vozovi, a godinu kasnije, kod sela Jasenovo, povezaše se šine sa novosagrađenom prugom od Segedina, preko Temišvara i Vršca. Redom vožnje iz 1857. predviđeno je da se od Bele Crkve do Beča stigne za samo 24 sata.
Vek i po kasnije, kroz ovu varošicu više ne klaparaju vozovi. Neki novi Georg Radulović i Alojz Lorenc nisu se izborili (a, možda, nisu ni pokušavali) da najstarija pruga, a samim tim i najstarija železnička stanica u nas, ne ostane bez vozova, kad su onomad masovno zatvarali nerentabilne pružne pravce u Vojvodini. Šine su sada zarasle u korov, a zgrada stanice je propala. Ponekad, a to je možda dvaput godišnje, njome protutnji voz “Romantika”, da podseti Belocrkvane da se u njihovu varošicu nekada i vozovima moglo doći.
Redom vožnje iz 1857. predviđeno je da se od Bele Crkve do Beča stigne za samo 24 sata
ŽELEZNICA ZAMENILA UMORNE KONjE
PRVI dokument u belocrkvanskom Istorijskom arhivu koji pominje tada buduću prugu, datira iz 1846. Naizgled bizarno prepucavanje oko toga ko je dužan da popravi put koji se iz sela Kruščica spušta u Belu Crkvu, otkrilo je da su se još tada pravili planovi za gradnju železnice.
- U to vreme je i po hiljadu zaprežnih kola, natovarenih ugljem, svakodnevno defilovalo kroz Belu Crkvu, na putu od rudnika do dunavske luke Bazjaš, koji se danas nalaze na teritoriji Rumunije. Od siline tereta, sedamdesetak kilometara dug put je bio izlokan, a umorni konji s naporom su se upinjali da iščupaju točkove iz gliba. Trebalo je put popraviti, ali se postavilo pitanje isplati li se bacati novac na popravku kada se već prave planovi za gradnju pruge - priča Željko Komarica iz Istorijskog arhiva.
Uspešni industrijalci potegnuli debele veze da bi svoju varoš 1854. upisali u železničku kartu jugoistočne Evrope. Trgovci i zanatlije trljali ruke, a pisak plašio stoku
Decembar 1847. Železnička stanica u Segedinu. U voz za Beč ukrcavaju se dva putnika - imućni Belocrkvanin Georg Radulović i Alojz Lorenc, industrijalac, koji se godinu ranije vratio iz prestonice Austrijskog carstva sa zlatnom medaljom za svilu. Iako ne putuju prvi put, sada sa posebnom pažnjom zagledaju unutrašnjost vagona. Vrhovima prstiju dodiruju inventar i sa mnogo planova sedaju u mekana, tapacirana sedišta od pliša u vagonu prve klase. Krenuli su u Beč da svojim uticajem potegnu veze u “najvišim forumima” da se izmeni već doneta odluka o putanji prve pruge u jugoistočnoj Evropi, te da takvi vozovi, iako to nije bilo predviđeno, prolaze i kroz njihovu Belu Crkvu.
U vreme kada u Bugarskoj, Grčkoj i Albaniji nije ni postojao termin “železnica”, a kamoli pruga, belocrkvanska vlast je po svaku cenu želela da se klaparanje vozova čuje i u njihovoj varoši. Svesni svih prednosti koje železnica donosi, insistirali su, čak, i da to bude putnička pruga, a ne samo rudarska, kao što je austrijska vlast prvobitno planirala. Toliko su bili uporni, da im je iz Beča svojevremeno stigao i dopis u kom im je poručeno da više ne dosađuju, ali ni tada nisu odustali.
- S obzirom na to da je zamišljena kao pruga kojom će se ugalj iz rumunskog rudnika prevoziti do luke Bazjaš na Dunavu, za potrebe tadašnjeg Dunavskog parobrodarskog društva, šine nije trebalo da prođu kroz Belu Crkvu. Nekoliko kilometara kraća prečica od Crvene Crkve do Vračev Gaja pojeftinila bi gradnju, a istovremeno bi pojednostavila i nadmudrivanje i pogađanje sa belocrkvanskim vinogradarima oko cene za eksproprijaciju zemljišta - upoznaje nas Željko Komarica, iz Istorijskog arhiva u Beloj Crkvi.
Istina, tamošnji vinogradari su žestoko negodovali zato što je za potrebe železnice trebalo da se odreknu delova svojih vinograda. Ali, članovi gradskog saveta nisu se previše obazirali na njihova gunđanja. Beloj Crkvi je pruga bila potrebna, pa makar se poklanjalo zemljište kojim će ona proći!
ROTŠILDOV UGOVOR
Krajem 1854. godine, posle zvaničnog puštanja pruge u rad, novi vlasnik rudnika uglja u Rumuniji i železnice postala je bankarska porodica Rotšild. Njihovo akcionarsko društvo je tokom 1855. sklopilo ugovor o proširenju pruge. Tri godine kasnije, putnici su iz Bele Crkve vozom mogli da stignu direktno do Segedina, odakle su se dalje ukrcavali u vozove do Pešte i Beča.
- Običnom svetu nove mogućnosti, koje nudi železnica, nisu značile mnogo. Novca za švrćkanja po Beču nisu imali, a ni poslovi im nikad nisu domašili dalje od trećeg sela. Železnicom bi jedino, kad se carevi zaigraju rata, brže stizali do frontova negde u tuđini, a za tim nisu žudeli - objašnjava Komarica.
- S druge strane, bila je to šansa za poslovne ljude, trgovce i preduzetnike, da sklapaju nove poslove u vezi sa samom izgradnjom pruge, ali i da usled olakšanog transporta prošire tržište i dođu do konkurentnijih cena i redovnijih isporuka. Zato su se na sve načine borili da ih pruga ne mimoiđe.
Da li su Georg Radulović i Alojz Lorenc, kao izaslanici belocrkvanskog komuniteta, uspeli u svojoj nameri, ne zna se pouzdano. Tek nakon nekoliko meseci od njihove posete Beču, u Belu Crkvu je stigao akt, u kom je najavljeno da će inženjer Karl Bah doći u tu varošicu, kako bi preprojektovao prugu. Tako i bi, pa je najstarija pruga na tlu današnje Srbije i Rumunije ubrzo dobila konačnu trasu, dugu 63,5 kilometara: Oravica - Jasenovo - Crvena Crkva - Bela Crkva - Vračev Gaj - Sokolovac - Bazjaš.
Izgradnju je usporilo izbijanje Košutove revolucije 1848. Tek dve godine kasnije, po njenom okončanju, u Beloj Crkvi su počele da se krče šume, a zemlja poravnava. Kubikaši (fizikalci koji su plaćeni po kubiku iskopane zemlje) nagrnuše sa svih strana. Po naređenju grofa Sečenjija, ministra u tadašnjoj vladi, pruga se užurbano gradila, kako bi se i najudaljeniji krajevi zemlje, kao žile kucavice, povezali sa Peštom.
- Pruga propusti prvi voz odmah po Preobraženju, preobrazivši i sav život ovog kraja. Od tog 20. avgusta 1854. više ništa nije bilo isto. Pisak lokomotive prestravljivao je stoku, a para iz mašine zabrinjavala ljude: možda je otrovna! Sve to je opominjalo ratare, zanatlije i trgovce da im je na prag došao silan takmac u borbi za napredak i opstanak - dodaje Komarica.
Na Vračeve, Kozmu i Damjana, 1856. krenuše prugom i putnički vozovi, a godinu kasnije, kod sela Jasenovo, povezaše se šine sa novosagrađenom prugom od Segedina, preko Temišvara i Vršca. Redom vožnje iz 1857. predviđeno je da se od Bele Crkve do Beča stigne za samo 24 sata.
Železnička stanica u Beloj Crkvi, najstarija u zemlji Foto iz arhive Željka Komarice
Vek i po kasnije, kroz ovu varošicu više ne klaparaju vozovi. Neki novi Georg Radulović i Alojz Lorenc nisu se izborili (a, možda, nisu ni pokušavali) da najstarija pruga, a samim tim i najstarija železnička stanica u nas, ne ostane bez vozova, kad su onomad masovno zatvarali nerentabilne pružne pravce u Vojvodini. Šine su sada zarasle u korov, a zgrada stanice je propala. Ponekad, a to je možda dvaput godišnje, njome protutnji voz “Romantika”, da podseti Belocrkvane da se u njihovu varošicu nekada i vozovima moglo doći.
Redom vožnje iz 1857. predviđeno je da se od Bele Crkve do Beča stigne za samo 24 sata.
ŽELEZNICA ZAMENILA UMORNE KONjE
PRVI dokument u belocrkvanskom Istorijskom arhivu koji pominje tada buduću prugu, datira iz 1846. Naizgled bizarno prepucavanje oko toga ko je dužan da popravi put koji se iz sela Kruščica spušta u Belu Crkvu, otkrilo je da su se još tada pravili planovi za gradnju železnice.
- U to vreme je i po hiljadu zaprežnih kola, natovarenih ugljem, svakodnevno defilovalo kroz Belu Crkvu, na putu od rudnika do dunavske luke Bazjaš, koji se danas nalaze na teritoriji Rumunije. Od siline tereta, sedamdesetak kilometara dug put je bio izlokan, a umorni konji s naporom su se upinjali da iščupaju točkove iz gliba. Trebalo je put popraviti, ali se postavilo pitanje isplati li se bacati novac na popravku kada se već prave planovi za gradnju pruge - priča Željko Komarica iz Istorijskog arhiva.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.